Iz ovih ili onih razloga, koji za ovaj tekst nisu od presudne važnosti, s vremena na vreme kod različitih klijenata koji dolaze na psihoterapiju pojavljuju se iste teme.
Ovaj tekst inspirisan je upravo zajedničkim osećajem krivice koji se javlja u poslednje vreme kod nemalog broja klijenata. Krivica je vezana za doživljaj “gubljenja vremena”.

Kako prepoznajemo da se dosađujemo?

Najčešći odgovor – kada ne radim ništa. Daljim ispitivanjem saznamo da je ništa – sati na društvenim mrežama, raspremanje kuće, unutrašnji govor ispunjen samooptužujućim kritikama,…
Lako je zaključiti da je nemoguće ništa ne raditi, “… ali to je beskorisno utrošeno vreme”. Pošto se osaćaju beskorisnim, ljudi razviju osećaj krivice. Naizgled lako rešiv problem, onda radi ono što ti je korisno. Naravno, da je tako jednostavno, na terapiju se ne bi ni dolazilo.

Zašto ne radimo ono što je dobro za nas?

Šta bismo voleli da radimo umesto da se dosađujemo? Odgovori variraju – učili bismo za ispite, izlazili sa društvom, išli u teretanu, “bavili se sobom”, konačno sredili garažu,… Lako za reći, preteško za uraditi.
Kada nam je dosadno, mi se zapravo povlačimo, ostajemo sami sa sobom (mada se naravno možemo povući i u grupi ljudi, kada se bavimo svojim mislima i osečanjima). Povlačenje samo po sebi ne bi trebalo da je za izbegavanje, naprotiv, treba imati u toku dana vreme kada se bavimo svojim unutrašnjim procesima. Problem je kada ga je previše.

Zašto se neko ko treba da uči povlači? Osvrt na fenomen FOMO

Može biti kao i za sve bezbroj razloga, ali ono što se u praksi najčešće javlja je FOMO. Ovo je široko prihvaćen termin koji je ušao u svetski sleng. Na srpski bi se mogao prevesti kao strah od propuštanja događaja (fear of missing out). Različiti su uzroci zašto neko ima FOMO. Često se sreće uverenje da nismo važni bez grupe kojoj pripadamo. Dok oni nešto rade bez nas javlja se strah da ćemo izgubiti na važnosti tim bitnim osobama jer nismo bili sa njima, ima straha i da će se pojaviti neko bitniji, zanimljiviji, bolji u svakom smislu. Zato vreme koje bismo trebali da provedemo u aktivnosti koja nam koristi, npr. učenju, mi trošimo opsesivno proveravajući društvene mreže da nam nešto ne bi promaklo.

Ne povlače se svi iz istih razloga. 

Neki ljudi žele da više vremena provode sa prijateljima ali kada dobiju poziv za druženje, ostanu kod kuće. Isto se dešava i kada im priđe potencijalni emotivni partner, povlače se. Takvim ljudima ne prija bliskost, nikakda nisu razvili dovoljno poverenja da mogu da dele svoja osećanja i lične stavove sa drugima. To nije tako neobično kada otkrijemo da je vrhunac bliskosti u porodici bio ritualni ručak nedeljom. Neko kome najranije emotivne potrebe nisu bile zadovoljene neće naučiti da ih traži niti će znati da uzvrati na bliskost adekvatno. Moći će da provodi vreme sa drugima u razonodi, imaće npr. neobavezne seksualne odnose ili će rado ići na žurke ali neće stupati u emotivne veze  niti razviti istinska prijateljstva.

Nekada se ne bavimo aktivnošću kojom bismo želeli (npr. odlazak u teretanu) zbog osećaja neadekvatnosti. Postoji uverenje da moramo biti mnogo bolji da bismo se negde pojavili ili nešto radili inače ćemo biti izrugani ili odbačeni. I onda se povlačimo.

Različita su polazišta ali je ishod isti – nismo radili ono što smo želeli, dakle izdangubili smo. Bitno je skrenuti pažnju na to da je dosada relativan pojam, neko ko je zauzet obavezama jedva čeka da “ne radi ništa”, ostane sam sa sobom i svojim mislima. Možda može da se ode toliko daleko pa da se kaže da dosada ni ne postoji jer čak i kada naizgled ne radimo ništa, mi aktivno brinemo. 

Strukturu vremena je moguće uz rad na sebi promeniti i prilagoditi trenutnim potrebama. To je proces učenja, pre svega samospoznaje, koji kao i svaki drugi terapijski proces donosi veliko zadovoljstvo koje sledi nakon vrednog rada.

Marija Marinković, psihoterapeut